Plymouth Superbird iz 1970 aerodinamički ekstrem stvoren da vrati kralja

NASCAR šampionat krajem šezdesetih godina prošlog veka nije bio samo sportska manifestacija već poligon za demonstraciju moći američkih automobilskih giganata. Pravilo je bilo jednostavno, ono što pobedi na stazi u nedelju, prodaje se u salonima već u ponedeljak. Kada je Dodge lansirao revolucionarnu Daytonu, Plymouth se našao u panici jer nije imao adekvatan odgovor na novu aerodinamičku realnost brzih ovala.

Situacija je postala alarmantna kada je Richard Petty, apsolutni kralj ovog sporta i zaštitno lice brenda, zatražio aerodinamičan automobil kako bi ostao konkurentan. Pošto je Plymouth oklevao, Petty je doneo šokantnu odluku i prešao u tabor ljutog rivala Forda. Gubitak ključnog vozača i nagli pad popularnosti primorali su inženjere da po svaku cenu stvore mašinu koja će ispraviti ovu istorijsku grešku.

Tako je rođen projekat Superbird. Cilj menadžmenta nije bio da impresionira prosečne kupce na ulicama, već da pošalje jasnu poruku Pettyju da su spremni da pomere sve granice kako bi ga vratili nazad. Svaki milimetar novog automobila bio je podređen samo jednoj misiji, a to je apsolutna dominacija koja će vratiti kralja na njegov tron.

Na prvi pogled, laici često mešaju ova dva kultna modela i doživljavaju ih kao identične blizance sa različitim značkama. Istina je zapravo potpuno drugačija jer su inženjeri Plymoutha imali drugačiju startnu poziciju i znatno manje vremena za razvoj. Dok je Daytona koristila linije Dodge Chargera, osnova za Superbird bio je model Plymouth Road Runner.

Ova razlika u šasiji donela je ozbiljne tehničke izazove jer Road Runner ima znatno kockastiju formu i lošiji koeficijent otpora vazduha. Inženjeri su morali da modifikuju prednja krila i haubu kako bi uspešno integrisali prepoznatljivi aerodinamični nos. Zbog toga su prednji blatobrani zapravo preuzeti sa srodnog modela Dodge Coronet, što je zahtevalo ozbiljne prepravke na spojevima.

Krajnji rezultat bio je automobil koji je imao sopstveni karakter i specifična rešenja prilagođena njegovoj mehanici. Iako su delili istu fundamentalnu ideju o pobedi uz pomoć fizike, Superbird je bio znatno robusniji i vizuelno upečatljiviji. Može se reći da je Daytona bila elegantni pionir, dok je Superbird predstavljao njenu masivniju i ekstremniju evoluciju.

Inženjeri Plymoutha znali su da običan Road Runner gubi bitku sa vetrom na brzinama većim od 150 milja na sat. Vazduh se bukvalno zabijao u ravan prednji deo automobila stvarajući ogroman otpor i opasno podizanje prednjeg kraja. Rešenje je bilo radikalno jer je prednja maska produžena za skoro pola metra u obliku oštrog kljuna koji je sekao vazduh i usmeravao ga duž karoserije.

Međutim prednji nos je bio samo pola rešenja jer je problem ležao i na zadnjem delu automobila. Karakteristični stubovi krova kod modela Road Runner stvarali su neželjene vrtloge vazduha koji su smanjivali efikasnost zadnjeg spojlera. Da bi to rešili, dizajneri su morali veštački da isprave liniju krova, a sve spojeve i varove sakrili su tako što su preko celog krova prevukli vinil.

Sve ove izmene rađene su u vazdušnim tunelima koji su do tada korišćeni uglavnom za vojne projekte i avijaciju. Svaki detalj na karoseriji dobio je novu ulogu, pa su čak i otvori na prednjim krilima, za koje su mnogi mislili da služe za hlađenje kočnica, zapravo služili da oslobode zarobljeni vazduh i pritisak ispod točkova pri ekstremnim brzinama.

Kada se Superbird pojavio na ulicama, niko nije mogao da skrene pogled sa masivnog zadnjeg stabilizatora koji se izdizao visoko iznad krova. Decenijama je među automobilskim entuzijastima kružila priča da su inženjeri NASA organizacije izračunali tu visinu kroz kompleksne matematičke formule. Verovalo se da je to jedini način da se postigne savršen aerodinamički potisak na zadnjoj osovini.

Prava istina iza ovog dizajnerskog čuda zapravo je mnogo jednostavnija i ima veze sa svakodnevnom praktičnošću. Plymouth je morao da proda ove automobile običnim ljudima kako bi ispunio stroga NASCAR pravila o homologaciji. Inženjeri su shvatili da sa nižim krilom vozači uopšte neće moći da otvore poklopac gepeka, pa je visina podignuta isključivo da bi prtljag mogao nesmetano da se koristi.

Naravno ova odluka je igrom slučaja donela i ogromnu prednost na samoj trkačkoj stazi. Visoko postavljeno krilo nalazilo se u zoni potpuno čistog vazdušnog toka, daleko iznad linije krova gde vazduh postaje turbulentan. Tako je jedno sasvim obično rešenje za otvaranje gepeka postalo ključni faktor za stabilnost i upravljivost pri suludim brzinama.

Plan menadžmenta se isplatio u potpunosti jer je Richard Petty ostao bez teksta kada je video spremnog Superbirda. Plavi automobil sa brojem 43 vratio se tamo gde i pripada, a sezona 1970 postala je prava demonstracija moći za Plymouth. Konkurencija iz Forda odjednom se našla u poziciji u kojoj je morala da juri zaostatak za krilatim čudovištem.

Petty je tokom te legendarne sezone zabeležio čak osam velikih pobeda, dok je njegov klupski kolega Pete Hamilton trijumfovao na prestižnoj trci Daytona 500. Superbird je na dugim pravcima delovao prosto nezaustavljivo jer je aerodinamika omogućavala vozačima da prolaze kroz krivine sa znatno manje napora i rizika. Automobil je držao stazu kao prikovan, što je ulivalo ogromno samopouzdanje timu.

Ova dominacija nije se ogledala samo u pobedama već i u psihološkom pritisku koji je Plymouth izvršio na ceo šampionat. Superbird je postao simbol nepobedivosti i ikona koja je privlačila reke navijača na tribine. Kralj se vratio na svoj tron u velikom stilu, a automobil je ispunio svoju primarnu misiju i zlatnim slovima se upisao u istoriju motorsporta.

Dok su na trkačkim stazama pljuštali šampanjci i pehari, u zvaničnim salonima Plymoutha vladala je potpuno drugačija i prilično sumorna atmosfera. Prosečni kupci u Americi te 1970 godine jednostavno nisu bili spremni za automobil koji je izgledao kao da je pobegao sa seta nekog naučnofantastičnog filma. Za ljude koji su navikli na klasične mišićave automobile, Superbird je bio previše bizaran.

Ogroman prednji nos otežavao je parkiranje u gradskim sredinama, dok je masivno zadnje krilo privlačilo previše pažnje policije i izazvalo podsmeh komšiluka. Pored toga, motori su trošili ogromne količine goriva, što je u kombinaciji sa visokom cenom osiguranja odvratilo prosečnog porodičnog čoveka od kupovine. Saloni su ubrzo postali preplavljeni automobilima koje niko nije želeo da odveze kući.

Dileri su bili očajni jer su Superbirdovi mesecima stajali na placevima i skupljali prašinu. Neki vlasnici salona su čak išli toliko daleko da su u sopstvenoj režiji skidali aerodinamične noseve i visoka krila, montirajući standardne delove sa običnog Road Runnera kako bi konačno prodali automobile. Bila je to neverovatna ironija sudbine za model koji je harao NASCAR stazama.

Glavni krivac za komercijalni neuspeh i logistički košmar zapravo su bila stroga pravila koja je NASCAR uveo neposredno pred početak sezone. Kada je Dodge godinu dana ranije pravio Daytonu, pravilo homologacije je nalagalo da se proizvede samo 500 primeraka za slobodno tržište. Međutim, čelnici šampionata su shvatili da proizvođači prave čiste trkačke bolide za ulicu, pa su odlučili da drastično pooštre kriterijume.

Novo pravilo je glasilo da Plymouth mora da napravi najmanje jedan primerak Superbirda za svaka dva ovlašćena dilera na teritoriji Sjedinjenih Američkih Država. To je značilo da brojka sa pet stotina skače na skoro dve hiljade automobila koji moraju biti pušteni u legalnu prodaju. Fabrika je morala brzo da reaguje i pokrene masovniju proizvodnju modela za koji se znalo da ima veoma ograničenu ciljnu grupu.

Ova odluka je doslovno prisilila Plymouth da proizvede tačno 1920 primeraka Superbirda. Iako je to sa istorijske tačke gledišta bio sjajan potez koji je omogućio da ovaj model danas uopšte postoji u tom broju, u tom trenutku je to bio ozbiljan finansijski udarac. Kompanija je svesno prihvatila gubitke na uličnim modelima samo da bi imala zakonsko pravo da se trka.

Da bi teška i masivna karoserija postigla brzine koje su inženjeri zacrtali, Superbird je morao da ima najbolje agregate koje je korporacija Chrysler imala u svom arsenalu. Za razliku od Daytone koja je imala samo dve opcije, kupci Superbirda su mogli da biraju između tri različite konfiguracije legendarne V8 pogonske grupe. Svaka od njih imala je specifičan karakter i namenu.

Osnovni izbor bio je masivni 440 Super Commando motor sa četvorogrlim karburatorom koji je isporučivao 375 konjskih snaga i bio izuzetno pouzdan za svakodnevnu upotrebu. Za one koji su želeli korak više, u ponudi je bio čuveni 440 Six Pack koji je imao tri dvogrla karburatora. Ova verzija je disala znatno bolje na visokim obrtajima i razvijala je respektabilnih 390 konjskih snaga uz prepoznatljiv dubok zvuk.

Na samom vrhu ponude nalazio se mitski 426 HEMI motor koji je predstavljao čistu trkačku tehnologiju prilagođenu ulici. Sa deklarisanih 425 konjskih snaga, mada je stvarna snaga bila znatno veća, ovaj agregat je pretvarao Superbird u pravu raketu na asfaltu. Zbog visoke cene i kompleksnog održavanja, proizvedeno je svega 135 primeraka sa ovim motorom, što ih danas čini najtraženijim blagom.

Svemu što je dobro i ekstremno u auto-sportu pre ili kasnije dođe kraj, a za Superbird i Daytonu taj kraj je stigao mnogo brže nego što je iko očekivao. Čelnici NASCAR organizacije bili su ozbiljno zabrinuti za bezbednost vozača i publike jer su gume i kočnice tog vremena teško podnosile konstantne brzine od preko 200 milja na sat na ovalnim stazama. Bilo je jasno da se mora povući ručna kočnica.

Umesto da direktno zabrani krilate automobile, šampionat je za sezonu 1971 uveo nova, brutalna tehnička ograničenja koja su ciljala upravo njihovu najjaču tačku, a to je motor. Pravilo je nalagalo da svi automobili sa aerodinamičkim dodacima poput nosa i krila smeju da koriste motore maksimalne zapremine od samo 305 kubnih inča, odnosno oko pet litara, što je bilo drastično manje od dotadašnjih V8 zveri.

Alternativa je bila da zadrže velike motore, ali da ugrade restriktore protoka vazduha i prihvate ogromnu dodatnu težinu, čime bi automobili postali potpuno nekonkurentni. Chrysler grupa je shvatila da je igra završena i donela je odluku da povuče oba modela iz šampionata. Tako je, nakon samo jedne sezone aktivnog trkanja, Superbird bio primoran da ode u prevremenu, ali legendarnu penziju.

Kada danas pogledamo modernu automobilsku industriju, postaje potpuno jasno da je automobil poput Superbirda apsolutno nemoguće ponoviti. Strogi bezbednosni standardi o zaštiti pešaka u slučaju sudara nikada ne bi dozvolili proizvodnju tako oštrog i dugačkog prednjeg nosa na serijskom vozilu. Današnji zakoni i aerodinamički proračuni okrenuti su efikasnosti i smanjenju potrošnje, a ne čistom prkosu sili vetra.

Ipak, nasleđe ovog modela živi kroz pop-kulturu i specijalne edicije. Mnogi mlađi zaljubljenici u automobile prepoznaju Superbird zahvaljujući liku kralja u čuvenom animiranom filmu Automobili, gde je plavi trkač sa brojem 43 verno prikazan. Pored toga, entuzijasti i danas koriste moderne verzije Chargera i Challengera kako bi kroz ručno rađene prepravke oživeli uspomenu na legendarno visoko krilo i prepoznatljiv kljun.

Duh Superbirda danas ne živi kroz konkretne modele na fabričkim trakama, već kroz filozofiju da inženjering ponekad mora da pobedi marketing. On stoji kao podsetnik na vreme kada su pravila bila tu da se testiraju do krajnjih granica i kada su se automobili pravili sa dušom i jasnim ciljem. Ta hrabrost da se napravi nešto toliko radikalno ostaje inspiracija za sve koji vole brzinu.

Plymouth Superbird iz 1970. godine nije bio uspešan proizvod u komercijalnom smislu, niti je bio automobil koji je doneo profit kompaniji kroz salonsku prodaju. On je bio nešto mnogo veće, čisti trkački bolid koji je silom prilika morao da dobije tablice i pravo da se kreće običnim putevima. Njegova misija je bila kratka, dinamična i uspešna, a cena koja je plaćena u salonima bila je svesna žrtva za besmrtnost na stazi.

Danas, kada ti isti odbačeni primerci dostižu astronomske cene na svetskim aukcijama, možemo samo da se divimo viziji ljudi koji su ga stvorili. Superbird i njegova sestra Daytona ostaju zlatni standard zlatne ere američkih automobila. Oni su dokaz da najvrednije legende često nastaju onda kada se inženjerima daju odrešene ruke da naprave automobil koji je, u svakom smislu, bio previše brz za vreme u kojem je živeo.